уторак, 18. мај 2010.

ИСТОРИЈАТ ХРАМА-Велика обнова Храма у Ражани,2006-2009год.

24.октобра 1999године,свештеник Иван Терзић,долази на парохију Ражанску и прима дужност старешине Цркве од протојереја Љубише Максимовића који је отишао тада у пензију(сада већ упокојени свештеник,Царство му Небеско).
Свештеник Иван је затекао тешко стање.Оронулу Цркву,парохијски дом у тешком стању,помоћне зграде старе и урушене.Ситуација је била веома тешка и драматична.


Стари изглед Храма

Садашњи изглед Храма

Неколико година се размишљало о томе шта и како све обновити и средити.Било је предлога и пројеката да се Црква сруши и наново изгради,међутим свештеник није био за ту опцију већ је чекао нека боља времена.Често пута услед неразумевања становништва приписивано му је да не жели да обнови Цркву,што није било тачно,једноставно,сматрао је да Црква не треба да се руши што се и показало касније као исправна одлука.
У мају 2006 године,уз помоћ Божију,почиње велика обнова Храма у Ражани.
У старту су скупљена одређена новчана средства за сам почетак радова.Извођач радова био је Владимир Спасојевић из Ваљева.
Сума која је у старту скупљена била је довољна да се почне али ни изблиза довољна да се доврши обнова Храма.
Божјим Промислом,појављује се пословни човек који ради у Русији,родом из ове парохије,господин Радмило Јевтовић,који прихвата на себе обавезу да финансијки подржи комплетну обнову Храма и себе уврсти у велике Ктиторе.

Господин Радмило Јевтовић,Ктитор Храма

Храм је комплетно обијен и споља и изнутра,поткопан,и тек тада се видело,да није имало потребе да се руши јер у време у којем је зидан,озидан је одлично и вешто.
Храм је до пола озидан каменом а од пола циглом.
Црква је поново омалтерисана споља и изнутра,промењен је под,уведено подно грејање.
Кров је комплетно промењен и препокривен бакром.
Бела,првобитна фасада промењена је у црвену,симболично,као боја Жиче,манастира где је свештеник Иван и рукоположен за свештеника и на тај начин је желео симболично да остави сећање на своје службовање у овој светињи.
Урађена је дренажа,комплетно су промењене инсталације.
Када је Храм био завршен што се тиче грубих радова,приступило се финијим радовима и улепшавању Светиње.
Наручен је нов иконостас,дар Министарства вера.Иконостас је радио,дуборезац из Лелића,млад и веома талентован мајстор,Љубан Марић.

Иконе на иконостасу,радила је Јелена Хинић,иконописац из Београда.

У међувремену,јавила се жеља за осликавањем Храма.Пошто је то захтеван и компликован посао,прошло је једно одређено време док није наишао живописац који је одговарао сензибилитету и визији како то треба да изгледа.
Цркву је живописао Миодраг Шумарац уз помоћ Бојане и Небојше Кешељ.Црква се осликавала три године,с обзиром да се само лети радило.

Под куполом Храма

Може се рећи да је то уједно и био најтежи посао јер је захтевао велики труд,стрпљење и љубав како свештеника тако и живописаца.Црква је живописана природним пигментима.
Упоредо са живописањем,озидан је у порти и горионик за паљење свећа да се свеће не би више палиле у Цркви и на тај начин штетиле живопису.
Када су послови приведени крају,заказан је датум освећења Храма,Недеља 13.септембра 2009.године.
Унутрашњост Храма

Детаљ

Уочи празника,на вечерњој служби,стигли су и гости и пријатељи како самог Ктитора тако и свештеника,међу којима је био и Рус,Димитрије Глухов,који је том приликом донео на дар овом Храму,делове Моштију седам светитеља,као благослов оца Валентина,свештеника из Москве.Дирљив је био и потресан тај моменат и сам тај догађај,када је свештеник на велико изненађење примио тај дар и када је уз Тропаре и молитве,стављао Мошти у Мошчаницу коју је такође добио од Димитрија на дар.
Делови Моштију су од седам светитеља и то:
Светог Андреја Првозваног,Светог Великомученика Георгија,Светог Јована Златоустог,Светог Игнатија Богоносца,Светог Анатолија,Свете Евдокије,Светога Трифуна.
Тако је овај Храм уочи свога освећења,добио велике светиње и покровитеље и заступнике.


Свету Архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ Жички,Господин Хрисостом,уз саслужење протосинђела Јована Јеленкова и свештенства овог намесништва и Ваљевске Епархије.Том приликом,Владика Жички Хрисостом,одликовао је Господина Радмила Јевтовића,највишим одликовањем Српске Православне Цркве,орденом Светога Саве.


Веће и мање поправке на Храму до велике обнове Храма

Први Светски рат донео је пустош како целој земљи тако и Светињама.
Поред тога што су Аустријанци отели звоно и однели,унутрашњост Храма је претрпела велике последице.
За време привременог боравка као пароха Ражанског,свештеника Драгољуба Поповића,саградио се парохијски дом и купљено је ново црквено звоно као поклон од парохијана о чему стоји на њему записано следеће:
"Ливница,Балкон-Београд,за вечиту успомену изгинулим и помрлим ратницима Општине Ражанске и Радановачке,у току ратова 1912-1918 године."
За време свештеника Видака Попића препокривено је кубе.
Други Светски рат је такође донео велику материјалну штету Цркви,парохијском дому.
Свештеник Ратко Дугалић учинио је много за време своје службе.Парохијски дом је поправио и увео струју,оградио је порту и засадио борове.Подигао је све споредне зграде које су биле потребне.Унутрашњост Храма је такође препородио и добавио материјал за изградњу звонаре али су му тадашње комунистичке власти одузеле материјал за звонару и са тим материјалом подигли чесму у центру Ражане на којој и дан данас стоји петокрака.
За време службе свештеника Благоја Крупниковића,кубе Храма је озидано чврстим подлогама и такође је Храм споља и изнутра окречен и сређен.
За време службовања свештеника Љубише Максимовића,помоћне зграде су поново направљене,поново се комплетно препокрила цреповима Црква.У Цркви су урађене четири фреске Јеванђелиста,а фреске је радио Јанко Брошић,наивни уметник из Опарића.
Такође је изидана трпезарија са звоником и то са великом муком,трудом и радом у време када су комунистичке власти само отежавале рад.За време службовања свештеника Љубише,Црква је добила нову фасаду.

Освећење Храма у Ражани

Освећење новоподигнуте Цркве Ражанске извршено је око 1904.године.
Тачан датум освећења није познат јер су се око тога водиле дуже преписке и расправе као и припремање за то у више махова.
Тако је једном приликом било све припремљено за освећење а тадашњи Епископ Жички Јефрем,телеграмски је јавио да не може доћи.Из предања се сазнаје да се освећење обавило на најсвечанији начин,из међуосталог се прича да је на дан освећења Цркве окретан печен во на ражњу.

Градња Храма у Ражани

Одлуком одбора од 8.јуна 1890.године,приступило се набавци креча,камена и песка.Што се тиче погодбе за изградњу Капеле,одбор је склопио уговор са двојицом предузимача Јованом Гавриловићем и Митром Тимотијевићем и у уговору је стајало да су дужни у свему се придржавати плана.
Иствремено са градњом цркве,црквени одбор у Ражани старао се и за формирање парохије ражанске у Ражани.У том смислу послата је молба Епископу Жичком да се при Капели у Ражани оснује и парохија.Треба имати на уму и то,да је народ све време писао документацију и говорио о Капели а мислило се на Храм и тако су и скупљали црквени инвентар,не за капелу већ за Храм али нису смели о томе јавно да говоре.
На поменуту молбу око оснивања ражанске парохије,Епископ Жички је послао допис у коме је написао да за сада то не може да се догоди већ неком другом приликом.
20.фебруара 1901.године Духовни Суд је затражио извештај да ли је готова Часна Трпеза и остале Цркване Утваре да ли су спремне.На овај акт је одговорено следећим писмом:
"Часна Трпеза у Ражанској капели намештена је још јесенас и све ствари за исту,проскомидију као и остало што једној Цркви потребује,набављено је све и стоји у Цркви намештено."
Из рачуна о извршеним исплатама види се да је градња извршена у јесен 1900.године а унутарње уређење трајало је још неко време.
Тако се види из књиге о наплати путних трошкова комисије за преглед и пријем иконостаса по акту Врховног Суда Епархије Жичке од 26.марта1901.године бр.1о75 исплаћено је члану комисије Милошу Девићу,учитељу цртања Ужичке Гимназије сума од 68динара.
Када је звонара у Ражани направљена од стране мајтора Обрена Трипковића,тада је купљено звоно тешко 320 килограма.
Још и данас се прича у народу колику је радост изазвао звук првог црквеног звона у Ражани,тако да је приложник звона Петроније Сандић из Радановаца прочуо се као велики добротвор.
То прво звоно,Аустријанци су у Првом Светском рату узели и претопили за ратне потребе.


ИСТОРИЈАТ ХРАМА- Идеја о изградњи Храма у Ражани

Из докумената са којима црква у Ражани располаже,лепо се види колико је уложено муке и труда док се идеја о грађењу ражанског Храма спровела у дело.
Ражана се налазила између двр парохије Скакавачке и Радановачке које у својим местима нису имале храмове.
Како се Ражана развила у веће насеље које је постало и центар у административном погледу,преовладало је мишљење да је у Ражани и најподесније да се подигне Храм и оснује парохија при том Храму од суседних села.Како оснивање Ражанске парохије није ишло у прилог суседним црквеним управама одобрење за градњу Храма је ишло веома тешко.Неколико пута су слате молбе и комисија је чак излазила на лице места али се одобрење и даље није добијало.
Грађевински одбор са народом тог места дуго су размишљали на који начин би могли да приволе дозволу и одлучили су да траже одобрење за подизање капеле а не Храма,јер су мислили да ће на тај начин добити дозволу.
8.октобра 1889.године на седници суда у Ражани предложено је писменим путем од стране претседника суда Сретена Глишовића да се изабере један одбор од 7 лица који ће по народу прикупљати добровољни прилог за изградњу Капеле у Ражани.
Пошто је по народу кренуто са скупљањем добровољног прилога,28.фебруара 1890.године одбор се састао и решио да се умоле овдашњи грађани да би који поклонио плац за место где ће се Капела градити а Председнику се ставило у дужност да прибави одговарајући план и скицу,како би све то требало да изгледа.
5.марта 1890 године,Јован Николић,трговац из Стојића поднео је одбору за подизање Храма писмену документацију којом поклања 1 хектар земље одмах поред друма и Мијатовића потока а на самом улазу у насеље Ражане.
На седници одржаној 31.марта 1890 године написана је молба у којој су опширно изнети разлози за подизање капеле у Ражани а молба је упућена Његовом Преосвештенству,Епископу Жичком,Господину Сави,који је преко Начелника Среза Црногорског под бројем 6474 од 15.децембра 1892 године из канцеларије Духовног Суда,Епархије Жичке у Краљеву,послао следеће решење,али тек после две године,које гласи:
"Према поднесеним документацијама у којимас је доказана пријека нужда и потреба да се подигне ова Капела дајемо благослов да се Капела у Ражани може подићи,с тим нека Духовни Суд поступи даље према закону."